Зашто родитељи уписују дете на више спортова и шта се при томе губи

У данашњем времену све делује као трка. Родитељи журе да дете научи што више, да не закасни, да буде спремно за све што живот носи. Тако се често дешава да дете поред једне активности, као што је реални аикидо, истовремено похађа и други спорт:  фудбал, пливање, кошарку... На први поглед, све делује као добра намера: више спорта, више здравља, више могућности. Али, иза те жеље понекад се крије нешто што вреди преиспитати.
Многи родитељи воде децу на више спортова из амбиције не нужно себичне, већ из осећаја да „треба искористити време док је дете мало“. Желимо да му отворимо све путеве, да не пропусти прилику, да открије своју „страст“. Ипак, дете није пројекат. Његово време није празан простор који треба испунити, већ осетљив процес сазревања. Свака активност има свој ритам, своју тишину и своје време потребно да се искуство слегне и постане део личности.
Реални аикидо није спорт у класичном смислу. Он не тежи победи, већ владању собом. То није тренинг тела ради резултата, већ тренинг човека ради склада. Кроз вежбе пажње, равнотеже, контроле покрета и дисања, дете учи да се заустави, да ослушне, да мисли док делује. То су дубоке вештине које не могу да се стекну ако је сваки дан испуњен новим спортом, новим тренером, новим захтевом.
Када се дете превише расплине, оно не стигне да се укорени. Учећи по мало од свега, често не развије осећај дубине ни у чему. Понекад чак и почне да губи радост, јер се све претвара у обавезу, у календар без предаха. А суштина спорта, посебно у раном узрасту, није у броју тренинга већ у искри задовољства која се јави када дете нешто разуме, савлада, осети.
Многи родитељи не знају да се кроз аикидо развијају управо оне способности које су темељ сваког другог спорта :концентрација, равнотежа, координација, временска процена, смиреност у реакцији. То је као да дете прво учи да чита пре него што учи књижевност. Ако добро савлада ове основе, све друго долази лакше.
Наравно, није свака комбинација лоша. Понекад дете искрено ужива у више различитих активности, упознаје нове пријатеље и шири видике. Али, граница између подстицаја и преоптерећења је танка. И управо ту улогу има родитељ не да стално додаје ново, већ да препозна када је довољно.
Можда је највећа вредност коју можемо дати деци  не стална промена, већ континуитет. Једно место где се осећају сигурно, где расту корак по корак, где грешке нису пораз већ путоказ. Реални аикидо то јесте школа покрета, али и школа карактера.
Зато није питање колико спортова дете похађа, већ колико дубоко проживљава оно што ради. Када схватимо да развој није трка већ пут, можда ћемо престати да мењамо стазе, и почети да уживамо у сваком кораку.