Kако одабрати прави спорт за ваше дете

  Чак и за оне који нису стручњаци је очигледно да су деца данас мање покретљива а више гојазна са све више проблема са држањем тела. Деформитети кичменог стуба најчешће производ  погнутог положаја током седења пред рачунаром, таблетом или телефоном.
 Мањак времена проведеног у физичкој активности доводи до слабијег развоја постуралне мускулатуре и мускулатуре локомоторног апарата. Затвореност у свој виртуелни свет доводи до смањења способности комуникације те развоја друштвених, социјалних, вредности. Статистика показује да све више деце предшколског узраста има проблема са говором а као један од узрока се наводи смањење просте вербалне комуникације са вршњацима и родитељима.
Чак можемо чути мишљење стручњака, антрополога, да ће, врло вероватно, у будућности деца бити у немогућности да због слабости мускулатуре руку држе оловку а због слабе моторике и да пишу!
Не тако давно деца су све или скоро све своје потребе за покретом задовољавала у игри са вршњацима.
Знајући да је физички покрет производ умног „покрета“ неминовно се логичним и исправним намеће потреба за физичком кретњом  за правилан развој једне свестране и целовите личности. Култура покрета или физичка култура се намеће као неопходна за хармоничан развој телесних особина детета и човека али ништа мање и психо-социјалних особина личности, па су навике стечене током бављења, организованом, физичком активношћу такве да обоје читав живот човека постаjући стил живота.
Често ћемо чути како је сваки спорт добар и да је добро да се дете бави било којим спортом те ће бавећи се њиме задовољити све своје потребе за хармоничним растом. Но, да ли је баш тако. И сам спорт се развијао и мењао са временом односно навикама и потребама човека. Оно што желимо од спорта и његов значај су се променили.
Жеља за комфором и хедонизмом обликују свет око спорта па и спорт сам стављајући пред родитеља тежак задатак да одабере право место и колектив за његово дете а често не разумевајући шта је важно и на шта треба да обрати пажњу.
Управо разговарајући са родитељима, бакама и декама примећујемо њихово не сналажење у  жељама и могућностима према своме мезимцу а са намером да му обезбеде одрастање лишено, сувишног, стреса и притиска. Тако и ово мало упуство настаје као жеља да се управо скрене пажња на неке позитивне и негативне стране спорта како би лакше могли да одаберу место за здраво одрастање детета.
Негативне стране које можемо пронаћи у спорту:

• Самопоштовање је везано за спортско постигнуће.

Дете се осећа добро док побеђује али је заправо пораз и начин на који га прихвата оно што га, дугорочно, одређује као личност. Често се од детета очекује превише те се однос родитеља према њему мења у зависности од његових резултата на терену. Каква је особа дете не би требало да зависи од његове способности да погађа кош или даје голове.

• Дете може прихватити образце понашања који су неприхватљиви. Рецимо да се понаша на начин, толико конкурентан, којим ће резултат постати толико важни да су сва средства дозвољена како би их остварио. Чак и тренери у појединим случајевима охрабрују да се одглуми фаул како би се остварила, незаслужена, предност или остварила победа у надметању. У неким клубовима и спортовима се усваја филозофија „гази противника“ што за последицу има то да дете губи способност емпатије и бриге за друге.

Такође у неким спортовима се негује култура насиља, па се дешавања да се навике из спортске дворане преливају и у свакодневницу стварајући насилнике и силеџије.
Деца усвајају образце понашања њихових тренера и публике на спортским борилиштима.

• Нереална очекивања од спорта.

Неки родитељи сматрају да ће спортом дете решити све своје, финансијске, проблеме, па се сувише мало поклања пажња другим важним аспектима одрастања и образовања детета.
Међутим не узима се у обзир велика конкуренција у спорту, могућност повреда, губитак мотива и исцрпљеност детета, психолошке кризе, које све могу довести до брзе пропасти „плана“.
Понекад родитељу спортски резултати детета постају њему битнији него детету па се стварају на релацији родитељ - дете неразумевање, разочарење и огорченост, поготово ако изостане резултат. Родитељ заборавља да је дете само дете а не машина.

• Нездрав интезитет тренажног процеса, који намеће модерни спорт.

Модерни спорт пред такмичара ставља све веће захтеве. Зарад постизања резултата све се раније почиње са спортском специјализацијом. Обим и интезитет рада превазилазе границе
здравог и стимулативног. Бесомучно понављање одређених спортских радњи и покрета доводе до замора коштано-мишићног система, те су тешке повреде, данас, много чешће и код јако младих спортиста.
Још увек се сећам једног предавања из биологије човека на факултету за физичку културу где је професор изнео размишљање да ће сасвим сигурно Нобелову награду добити онај који покаже колики је минимални обим и интезитет физичке активности довољан човеку да би то било стимулативно на његов организам. Свакако да је исто питање и за њен максимум.
Са друге стране повреде могу довести до потпуног губитка воље за физичком активношћу.

• Изузетно физички надарена деца могу да постану арогантне силеџије.
• Талентована деца могу да науче подцењивати вредност рада и учења.
• Окривљивање судија за лоше одлуке може постати изговор за неправедно поступање према нама. „Други су криви“.
• Тренери који деморалишу и малтретирају.

Заиста има доста квалитетних и посвећених стручњака али са друге стране тешко је очекивати да је сваки тренер образован педагог и психолог. Чињеница да је понекад био успешан спортиста га не кандидује одмах за доброг тренера. Шта више то је посебан таленат, те имање успешни спортисти често постају бољи тренери. Тренери који свој успех вежу за размишљање „победа по сваку цену“ мање или ни мало не размишљају о позитивним аспектима физичке активности на дете. Мање успешно дете ће бити скрајнуто и седеће на клупи без обзира шта се догађа у његовој души. Такав тренер мало или ни мало не размишља о томе колико је важно да примером буде узор младим спортистима.
 
Позитивне стране спорта на психо-физички развој детета:

• Позитивна стимулација за здраво одрастање.

Добро одмерена, планирана, стимулативна физичка активност ће омогућити детету да развија свој локомоторни апарат, побољша држање свога тела и одржава га здравим, развија антропо-моторичке способности и особине.
Позитивни ефекти физичког вежбања на дете могу бити само резултат организованог рада и планирања који узима у обзир развојне карактеристике деце, њихове индивидуалне различитости и способности. Овакав рад је дуготрајан и умерен.

• Развија се самопоуздање и сигурност.

Дете развијајући своје спортске вештине стиче сигурност и самопоуздање које се преноси и на друге аспекте живота. Са више сигурности се бори за своје циљеве у животи, лакше комуницира и изражава своје мисли, проналази своје место у заједници. Са више сигурности бира своје друштво и одбија оно што му не прија. Мање је подложно утицају групног мишљења, има свој став.

• Развија и стиче радну етику.

Схвата да без напорног рада није могуће постићи резултат. Напор који је потребно уложити у клубу на тренингу се преноси на све сфере живота. Осећај да је рад неопходност се преноси на навике у школи, послу, породици.
Радне навике су темељ свих животних успеха.

• Самоприхватање

Постајемо свесни и да наше телесне не савршености нису „страшне“ те да је наше умеће и способност коју смо стекли и стичемо важније, па им ни наше тело није препрека.

• „Борбени дух“ или отпорност на потешкоће

Дете стиче способност да се избори са потешкоћама и неуспесима лакше и са мање фрустрација. Схвата да је неуспех само пролазна станица и могућност да се са више труда издигне изнад настале ситуације и победи себе. Ми често користимо као наш мото мисао коју је изрекао Свети Сава: „Ко победи себе јунак је највећи“. Заправо способност да устанемо када паднемо фигуративно постаје наша особина и реално. Дете научи да не очајава већ да пронађе решење и избори се са новонасталом ситуацијом.

• Боља организација времена.

Спортске обавезе и школа, можда, и музичка школа, неки хоби, траже већу способност самоорганизационих способности. Да би ускладило своје обавезе дете ће мање времена да проводи пред телевизором. Развија способност планирања обавеза и њихових усклађености.

• Спортски колектив постаје место дружења.

Пошто дете више времена проводи у колективу где се са другом децом налази на истој мисији, лакше проналази истомишљенике и сараднике и за свакодневницу ван спортске сале. Спортски пријатељи постају пријатељи за цео живот. Деле слична интересовања, имају заједничке теме, те време више проводе заједно. На тај начин могу имати сигурно уточиште и безбедну средину за одрастање лишену претераних искушења и фрустрација.
 
Ми као родитељи имамо, велику, одговорност да пронађемо право место за наше дете у коме ће се правилно развијати али и осећати и сигурност и љубав како би његова душа попримила особине које ће нас као родитеље учинити поносним и срећним што смо му омогућили да изгради добар темељ за сва искушења која га на животном путу чекају.