Утицај телевизије на дете

Аутор: Владислав Павловић

Текст из 2012. године. Данас још актуелније...


            Када би сте запитали пре неких педесетак година човека шта је на његов живот и стваралаштво учинило пресудан утицај одговор би у највећој мери био не двосмислено породица. Природно, сходно проведеном времену и усмерености људске делатности породица је била место на коме су се, предањем, стицала и изграђивала прва и најважнија морална начела која су сведочена не само речју већ и животом самим. Сав живот због дубине доживљене стварности на огњишту могао је само бити надграђен, кроз школовање и друштвену активност. Такав човек бива чврста карика и ослонац друштва. Стари ће се још увек сетити да се о човеку судило и на темељу дома из кога долази.

Данас, у ово модерно време, начин живота, његова брзина и неуротичност, стални „субјективни“ не достатак времена, чине да породицу и топлину дома у којој се човек кали мења телевизија и модерна средства комуникације. Немајући времена за своје дете, уморни од посла и сталне трке за новцем, родитељи бивају задовољни привидним миром у кући док дете неуморно седи пред телевизором. Телевизор постаје место пред којим се породица окупља, често без речи и жеље да се пажња поклони својим укућанима и њиховим потребама. Са друге стране не може се пренапрегнути чињеница да телевизија приближава удаљене светове, упознаје са удаљеним културама, убразава проток информација и у тренуцима сталној изложености стресу представља вентил који омогућава опуштање и релаксацију.Све ово телевизију и њен утицај на појединца и породицу ставља у контекст озбиљног социолошког феномена који треба пажљиво истражити.                  
Можда би кључни одговор на проблем телевизије и њеног утицаја на децу а затим и породицу био селективност. Способност да се процени и расуди о садржају који ће бити доступан детету и о мери изложености истим. Међутим реалност указује да огромна већина родитеља и старатеља није посебно заинтересована за оно што деца гледају, те тако критички и не сагледава садржај тв програма.
Познато је да је од открића телевизије до данас обављено више десетина хиљада истраживања која су се бавила утицајем телевизије на децу и то: на оцене у школи, тежину, проблем спавања, понашање, повећање насиља међу децом, говор, начин комуникације и тако даље. Значи да телевизија и њени утицаји и нису таква непознаница за људе.
Време проведено пред телевизором неумитно скраћује време које дете посвећује активностима које утичу на здрав начин живота, скраћује време које дете проводи у дружењу са вршњацима, у спортским активностима, смањује време проведено са породицом...
Ако би смо се сложили да већина родитеља данас не обраћају посебно пажњу на тв програм, те тако нити га иницирају, нити га забрањују, већ се према њој обходе прилично снисходљиво, имамо и све више појаву подстицања гледања тв програма од стране родитеља према веома малој деци!
Истраживања показују да се данас телевизији прилази раније него икада, те тако имамо на пример у САД специализоване телевизијске програме за децу до две године старости! Да ли су родитељи свесни да су управо прве године живота пресудне за психофизички развој будућег човека „ослонца здравог друштва“. Истина је и да нису још увек у потпуности истражена сва негативна дејства која изложеност телевизијеи тако мале деце могу имати на њих. Свакако оно што знамо јесте да то време није време проведено у комуникацији са родитељима и најближима, а емотивни развој зависи управо од времена и начина комуникације са родитељима.
Хајде да укажемо на неке чињенице о значају телевизије у животу детета.  Деца између друге и пете године живота, по свеобухватним истраживањима, проводе у просеку 32 сата недељно пред телевизором и компјутерским монитором. Деца узраста од 6 до 11 година проводе у просеку 28 часова пред телевизором. 68% деце узраста од 8 до 18 година има телевизор у својој спаваћој соби. 63% породица у току ручка гледа телевизију. У 53% породица не постоје никаква правила у погледу гледања телевизије. У 51% посто породичних домова телевизија ради по цео дан.

Деца са телевизором у соби у просеку проведу 1,5 сати дневно више од вршњака који немају телевизор у соби.

Истраживања показују да ће телевизија вероватно заменити активности које би сте волели да ваше дете упражњава, као: дружење са вршњацима, учење, да буде на свежем ваздуху, читање, спортске активности у клубовима итд.

Деца која проводе више времена пред телевизором мање времена проводе у комуникацији са породицом

Дуже гледање телевизије може утицати на лоше оцене у школи, на проблеме са спавањем, проблеме са понашањем, неодговорност, опасно понашање.

Телевизија углавном не учи децу ономе што би сте ви желели да они науче.

Деца су изложена огромном броју реклама за потпуно не здраву храну и пиће.

Деца од својих омиљених ликова виде пример како није погрешно пушити, пити, говорити ружне речи, шта више ово је често представљено као одлика оних за које не вреде никаква правила па се велича саможивост.

Нека истраживања повезује гледање телевизије са каснијим проблемима одржавања и усмеравања пажње.

Можда ће препорука америчке академије за педијатрију довољно рећи: „ можда је привлачно да ваше одојче ставите пред телевизор, посебно да би гледали програме осмишљене управо за децу млађу од две године али немојте. Прве године су од највећег значаја за развој детета... Педијатри се снажно противе циљаним програмина, посебно када се они користе да би рекламирали играчке, игре, лутке, нездраву храну и друге производе за одојчад...позитивни ефекти телевизије се још испитују, док су позитивни ефекти блиског контакта између родитеља и детета доказани...испод две године, певање, читање, слушање музике или играње је далеко важније за развој детета од било ког тв програма...телевизија може да умањи жељу за читањем. Читање захтева далеко више промишљања, те тако неупоредиво више утиче на развој можданих активности...“

Данас је све већа повика и на телевизију као узрочника насилничког понашања међу децом. Хиљаде студија су се бавиле овом проблематикком од 1950 до данас. Све осим њих 18 су на питање да ли постоји веза између гледања насиља на телевизији и насиља у животу постоји веза одговориле не двосмислено да. Познато је да просечно америчко дете до 18. Године на телевизији види више од 200 000 насилних сцена и 16 000 убистава. Две трећине програма садрже насиље. Већина од тих „злодела“ нису кажњена и прикривена су насиљем. Насиље се промовише као забавно и као дозвољен начин да се дође до циља углавном без последица. Ово је можда најфрапантнији податак, да  сваки анимирани амерички филм од 1937 до данас садржи сцене насиља! Да ли размишљате о последицама? Наведимо једно истраживање које је спровео др.  Л. Ровел Хјусман (L. Rowell Huesmann), професор психологије и комуникација на универзитету у Мичигену и директор једног од најпознатијих института у САД који се бави истраживањима везаним за динамику група, са колегама од 1977 до 1992, а у коме су праћена деца узраста од 6 до 10 година, која су гледала емисије на телевизије богате насиљем и утицају које је то оставило на њих после 15 година. Студија је показала да да изложеност агресивним садржајима на телевизији у раним годинама доводи до насилничког понашања и код жена и маушкараца. Мушкарци који су били изложени оваквим програмима показују тенденцију да се насилнишки опходе према својим супругама, туку их, док жене показују тенденцију да бацају ствари на супружнике. Закључак је да ће на децу која гледају сувише насиља на телевизији то утицати негативно на њихово понашање.
У студији коју је објавила 2005.године Америчка Академија за педијатријску и адолесцентску медицину износе закључак да ће деца која имају телевизор у својој спаваћој соби имати мање успеха у току школовања у односу на вршњаке који немају телевизор у спаваћој соби.  Опет у другој студији закључују да постоји чврста веза између гледања телевизије и сексуалног понашања међу тинејџерима. Млади који су гледали емисије са више сексуалних садржаја показују тенденцију за мењањем својих сексуалних навика у негативном светлу у току наддолазећих година. Заправо закључују да телевизија охрабрује ступање у ране сексалне односе код младих, истовремено преувеличавајући значај истог!
Шта је са музичким спотовима и другим „забавним музичким емисијама“, „сапуницама“? Примећено је да оне могу код младих стварати осећај незадовољства својим изгледом и телом, како показује истраживање Тигмана и Пикеринга 1996. Године(Tiggemann & Pickering). Адолесценти који су гледали телевизију 3 до 4 сата дневно, почињу да размишљају о ликовима и околностима у којима се налазе повлачећи паралелу са својим животом а све ово ће се одразити на пад самопоуздања (mediafamily.org). Клинички је доказано да гледање телевизије може изазвати здравствене проблеме као што су: дијабетес, повећање телесне тежине, разни облици социјалне дисфункционалности… 
Шта је са одраслима? Примећено је и разним истраживањима потврђено да су одрасли у неким случајевима чак и поводљивији на одређене телевизијске садржаје. Одрасли се у великој мери управљају за телевизијски рекламама на пример када су у питањеу различити производи и услуге. Знатно се више купују производи који се рекламирају на телевизији од оних који не. Наравно ово само по себи не мора да буде негативно ако реклама објективно приказује стварност. Међутим, запитајмо се колико има таквих реклама. Људи више желе да путују на удаљене дестинације које су видели у „чаробним“ рекламама на телевизији, па ако не могу то да остваре често западају у стање фрустрираности својим социјалним статусом и начином живота. Познато је да телевизија кроји политичке резултате на свакојаким изборима. Људи гласају за обећања а не за реалност, познато је добро у политичким круговима и међу онима који се баве понашањем маса.