Чак и за оне који нису стручњаци је очигледно да су деца данас мање покретљива а више гојазна са све више проблема са држањем тела. Деформитети кичменог стуба најчешће производ погнутог положаја током седења пред рачунаром, таблетом или телефоном.
Мањак времена проведеног у физичкој активности доводи до слабијег развоја постуралне мускулатуре и мускулатуре локомоторног апарата. Затвореност у свој виртуелни свет доводи до смањења способности комуникације те развоја друштвених, социјалних, вредности. Статистика показује да све више деце предшколског узраста има проблема са говором а као један од узрока се наводи смањење просте вербалне комуникације са вршњацима и родитељима. Чак можемо чути мишљење стручњака, антрополога, да ће, врло вероватно, у будућности деца бити у немогућности да због слабости мускулатуре руку држе оловку а због слабе моторике и да пишу! Не тако давно деца су све или скоро све своје потребе за покретом задовољавала у игри са вршњацима. Знајући да је физички покрет производ умног „покрета“ неминовно се логичним и исправним намеће потреба за физичком кретњом за правилан развој једне свестране и целовите личности. Култура покрета или физичка култура се намеће као неопходна за хармоничан развој телесних особина детета и човека али ништа мање и психо-социјалних особина личности, па су навике стечене током бављења, организованом, физичком активношћу такве да обоје читав живот човека постаjући стил живота. Често ћемо чути како је сваки спорт добар и да је добро да се дете бави било којим спортом те ће бавећи се њиме задовољити све своје потребе за хармоничним растом. Но, да ли је баш тако. И сам спорт се развијао и мењао са временом односно навикама и потребама човека. Оно што желимо од спорта и његов значај су се променили. Жеља за комфором и хедонизмом обликују свет око спорта па и спорт сам стављајући пред родитеља тежак задатак да одабере право место и колектив за његово дете а често не разумевајући шта је важно и на шта треба да обрати пажњу. Управо разговарајући са родитељима, бакама и декама примећујемо њихово не сналажење у жељама и могућностима према своме мезимцу а са намером да му обезбеде одрастање лишено, сувишног, стреса и притиска. Тако и ово мало упуство настаје као жеља да се управо скрене пажња на неке позитивне и негативне стране спорта како би лакше могли да одаберу место за здраво одрастање детета. Негативне стране које можемо пронаћи у спорту:
Деца усвајају образце понашања њихових тренера и публике на спортским борилиштима.
Међутим не узима се у обзир велика конкуренција у спорту, могућност повреда, губитак мотива и исцрпљеност детета, психолошке кризе, које све могу довести до брзе пропасти „плана“. Понекад родитељу спортски резултати детета постају њему битнији него детету па се стварају на релацији родитељ - дете неразумевање, разочарење и огорченост, поготово ако изостане резултат. Родитељ заборавља да је дете само дете а не машина.
здравог и стимулативног. Бесомучно понављање одређених спортских радњи и покрета доводе до замора коштано-мишићног система, те су тешке повреде, данас, много чешће и код јако младих спортиста. Још увек се сећам једног предавања из биологије човека на факултету за физичку културу где је професор изнео размишљање да ће сасвим сигурно Нобелову награду добити онај који покаже колики је минимални обим и интезитет физичке активности довољан човеку да би то било стимулативно на његов организам. Свакако да је исто питање и за њен максимум. Са друге стране повреде могу довести до потпуног губитка воље за физичком активношћу.
Позитивне стране спорта на психо-физички развој детета:
Позитивни ефекти физичког вежбања на дете могу бити само резултат организованог рада и планирања који узима у обзир развојне карактеристике деце, њихове индивидуалне различитости и способности. Овакав рад је дуготрајан и умерен.
Радне навике су темељ свих животних успеха.
Ми као родитељи имамо, велику, одговорност да пронађемо право место за наше дете у коме ће се правилно развијати али и осећати и сигурност и љубав како би његова душа попримила особине које ће нас као родитеље учинити поносним и срећним што смо му омогућили да изгради добар темељ за сва искушења која га на животном путу чекају.
0 Comments
Поштовани,
Задовољство нам је да Вам представимо школу реалног аикидоа „Гимназион“ из Лознице и ову, заиста племениту борилачку вештину. Реални аикидо је борилачка вештина самоодбрамбеног карактера али такође и педагошки метод, рекреативна активност, средство за развијање социјалних вештина. Реални аикидо је једина Српска борилачка вештина као таква заведена у међународној номенклатури борилачких вештина и спортова. То је модеран, ефикасан, борилачки систем који учи, пре свега, не агресивном понашању и решавању конфликтних ситуација али даје и средства и начин да у случају недостатка другог избора вежбач себе успешно заштити и сачува. Реални аикидо изучавају различите полицијске и војне структуре у земљи и иностранству. Наша школа је почела са радом пре 16 година и од тада непрестано расте и развија се. Школу су покренули професори физичке културе Владислав Павловић и Михаило Лакић, уграђујући своје педагошко и борилачко искуство дуго 35 година. У међувремену смо стекли поред 25 мајстора, ове вештине, и 6 оперативих тренера реалног аикидоа. Важно је напоменути да је наша школа једина школа у нашем региону у којој се високо образовани тренери баве искључиво овим послом те су тако препознати као професионалци у овом позиву. Наша школа сада са централом у Лозници и своје 4 секције броји око 350 чланова и тиме је највећа школа, овог вида, у Србији. Оно по чему смо препознати од наших чланова и родитеља јесте, пре свега, квалитетан педагошки процес и успешан рад са децом свих узраста. Такође се можемо похвалити тиме да у нашој школи имамо вежбаче са близу 70 година. У предходним годинама смо остварили, изузетно, успешну сарадњу са вртићима и предшколским установама у Граду Лозници. Преко 200 дечака и девојчица из ових установа је у предходној години посетило наш центар и упознало се са нашим радом. Када су најмлађи у питању развијамо и успешно примењујемо програм под називом:“Кроз игру до мајсторства“, који је прилагођен развојним карактеристикама деце, те је поред, очигледних, користи на развој антропо-моторичких способности деце и тако програмиран да је ефикасан васпитни метод. Кроз устројство у групи и правила понашања деца развијају своје социјалне способности: комуникативност, поштовање, сарадњу, радну етику... Континуитетом у раду и сталним усавршавањем моторичких образаца у сарадњи са својим колегама деца изграђују особине неопходне за све аспекте, свакодневног, живота као што су истрајност, упорност, преданост, радну етику, послушност. Сталним и редовним вежбањем код деце се изграђује правилна постура тела веома угрожена, савременим животом, усмереним на дуготрајно седење и ношење тешких торби и ранчева чиме се угрожава, здравствени, статус детета. Наш час је тако конципиран да је у њему могуће препознати уводни, главни и завршни део. У уводном делу часа деца се гимнастиком и вежбама загревања припремају за глави део часа али такође у њему поспешујемо моторичке способности детета. Такође током ове фазе часа дете стиче представу о потреби за понављањем одређених радњи те ово постаје део личности детета коју успешно, касније, уграђује у своје радне навике. У овој фази часа се учимо и вештини падања и кретања. У главном делу часа се бавимо, специфичним, увежбаваљем покрета и техника карактеристичним за реални аикидо. У завршном делу часа кроз елементарне игре и истезање опуштамо и мотивишемо децу да са осмехом завршавају час. „... И на сваких тих хиљаду би изабран и одређен по један човек, најуљуднији, најоданији и најснажнији, као и најплеменитији духом, највише упућен и најбоље однегован од других.“ , сведочи чувени каталонски философ, писац и мисионар Рамон Љуљ у својој књизи о витештву, коју је написао у ХIII веку, о томе какав човек може бити кандидат за витеза.
И заиста није се вешт са мачем и на коњу могао витезом звати а врлину не поседовати. Врлина која је одвајала од других Српског витеза и нигде друго као таква не постојаше, ни у једном ратничком кодексу беше човекољубље. Те тако управо ова врлина чини наше витешко наслеђе, борилачку, етику и морал најсавршенијом и најпримеренијом човеку јер само таква води ка миру у себи а без унутрашњег мира нија га могуће постићи ни са другима. Зато на првом месту увек мора бити човек и његова личност. Частан, однегован у "чојству и јунаштву" сутра може бити назван правим мајстором, наше, борилачке дисциплине а не другачије. edit. Школски рад на тему "Моја жеља", добили смо љубазношћу мајке, малог аутора, Давида Илића.
Као и свако дете имам пуно жеља које бих волео да се остваре а једна од њих је да будем познати аикидо мајстор. Аикидо тренирам скоро две године и много волим ту борилачку вештину. Узор ми је мој тренер Влада који нас пре свега учи, не само да будемо добри борци, увек спремни да се одбранимо, већ пре свега да будемо прави честити људи. Посећујемо разне семинаре који се одржавају, тако да бих и ја волео једног дана да имам своје ученике које бих тренирао. Желео бих да будем познат, да оснујем свој клуб у који би долазила деца која би била добра, послушна, добри борци и израсли у поштене људе. Као што мој тренер каже да у свему треба бити упоран и истрајан,тако се и ја надам да ће моја жеља да постанем мајстор аикидоа остварити. Овако Маријана гласно размишља о свом клубу....
Наш клуб је веома посебан, по тим специфичним односима и топлој породичној атмосфери која влада међу нама. То нас мотивише и даје жељу за радом и представља тајну нашег успеха. Ми смо, у ствари, једна велика породица. Ми нисмо само партнери на тренингу, већ и пријатељи ван њега. Наш клубски живот је веома разноврсан. Ту су бројни кампови, семинари који нам омогућавају да стекнемо веће знање у нашој племенитој вештини, која развија не само наше физичке способности, већ и менталне и духовне. Ова вештина и овај клуб у мој живот су уткали непроцењиве животне вредности. Научила сам шта је дисциплина, шта значи бити борац, шта значи бити пријатељ, а пре свега шта значи бити човек. Сваки тренинг, иако напоран, представља задовољство јер је испуњен позитивном енергијом која нас покреће и испуњава. Људи ово виде, осећају и препознају па их то привлачи, па нас је из дана у дан све више. Моја зеља за борилачким вештинама, од малих ногу, довела ме је у овај клуб који већ девет година представља важан део мог живота. Аутор: Владислав Павловић
Текст из 2012. године. Данас још актуелније... Када би сте запитали пре неких педесетак година човека шта је на његов живот и стваралаштво учинило пресудан утицај одговор би у највећој мери био не двосмислено породица. Природно, сходно проведеном времену и усмерености људске делатности породица је била место на коме су се, предањем, стицала и изграђивала прва и најважнија морална начела која су сведочена не само речју већ и животом самим. Сав живот због дубине доживљене стварности на огњишту могао је само бити надграђен, кроз школовање и друштвену активност. Такав човек бива чврста карика и ослонац друштва. Стари ће се још увек сетити да се о човеку судило и на темељу дома из кога долази. Данас, у ово модерно време, начин живота, његова брзина и неуротичност, стални „субјективни“ не достатак времена, чине да породицу и топлину дома у којој се човек кали мења телевизија и модерна средства комуникације. Немајући времена за своје дете, уморни од посла и сталне трке за новцем, родитељи бивају задовољни привидним миром у кући док дете неуморно седи пред телевизором. Телевизор постаје место пред којим се породица окупља, често без речи и жеље да се пажња поклони својим укућанима и њиховим потребама. Са друге стране не може се пренапрегнути чињеница да телевизија приближава удаљене светове, упознаје са удаљеним културама, убразава проток информација и у тренуцима сталној изложености стресу представља вентил који омогућава опуштање и релаксацију.Све ово телевизију и њен утицај на појединца и породицу ставља у контекст озбиљног социолошког феномена који треба пажљиво истражити. Можда би кључни одговор на проблем телевизије и њеног утицаја на децу а затим и породицу био селективност. Способност да се процени и расуди о садржају који ће бити доступан детету и о мери изложености истим. Међутим реалност указује да огромна већина родитеља и старатеља није посебно заинтересована за оно што деца гледају, те тако критички и не сагледава садржај тв програма. Познато је да је од открића телевизије до данас обављено више десетина хиљада истраживања која су се бавила утицајем телевизије на децу и то: на оцене у школи, тежину, проблем спавања, понашање, повећање насиља међу децом, говор, начин комуникације и тако даље. Значи да телевизија и њени утицаји и нису таква непознаница за људе. Време проведено пред телевизором неумитно скраћује време које дете посвећује активностима које утичу на здрав начин живота, скраћује време које дете проводи у дружењу са вршњацима, у спортским активностима, смањује време проведено са породицом... Ако би смо се сложили да већина родитеља данас не обраћају посебно пажњу на тв програм, те тако нити га иницирају, нити га забрањују, већ се према њој обходе прилично снисходљиво, имамо и све више појаву подстицања гледања тв програма од стране родитеља према веома малој деци! Истраживања показују да се данас телевизији прилази раније него икада, те тако имамо на пример у САД специализоване телевизијске програме за децу до две године старости! Да ли су родитељи свесни да су управо прве године живота пресудне за психофизички развој будућег човека „ослонца здравог друштва“. Истина је и да нису још увек у потпуности истражена сва негативна дејства која изложеност телевизијеи тако мале деце могу имати на њих. Свакако оно што знамо јесте да то време није време проведено у комуникацији са родитељима и најближима, а емотивни развој зависи управо од времена и начина комуникације са родитељима. Хајде да укажемо на неке чињенице о значају телевизије у животу детета. Деца између друге и пете године живота, по свеобухватним истраживањима, проводе у просеку 32 сата недељно пред телевизором и компјутерским монитором. Деца узраста од 6 до 11 година проводе у просеку 28 часова пред телевизором. 68% деце узраста од 8 до 18 година има телевизор у својој спаваћој соби. 63% породица у току ручка гледа телевизију. У 53% породица не постоје никаква правила у погледу гледања телевизије. У 51% посто породичних домова телевизија ради по цео дан. Деца са телевизором у соби у просеку проведу 1,5 сати дневно више од вршњака који немају телевизор у соби. Истраживања показују да ће телевизија вероватно заменити активности које би сте волели да ваше дете упражњава, као: дружење са вршњацима, учење, да буде на свежем ваздуху, читање, спортске активности у клубовима итд. Деца која проводе више времена пред телевизором мање времена проводе у комуникацији са породицом Дуже гледање телевизије може утицати на лоше оцене у школи, на проблеме са спавањем, проблеме са понашањем, неодговорност, опасно понашање. Телевизија углавном не учи децу ономе што би сте ви желели да они науче. Деца су изложена огромном броју реклама за потпуно не здраву храну и пиће. Деца од својих омиљених ликова виде пример како није погрешно пушити, пити, говорити ружне речи, шта више ово је често представљено као одлика оних за које не вреде никаква правила па се велича саможивост. Нека истраживања повезује гледање телевизије са каснијим проблемима одржавања и усмеравања пажње. Можда ће препорука америчке академије за педијатрију довољно рећи: „ можда је привлачно да ваше одојче ставите пред телевизор, посебно да би гледали програме осмишљене управо за децу млађу од две године али немојте. Прве године су од највећег значаја за развој детета... Педијатри се снажно противе циљаним програмина, посебно када се они користе да би рекламирали играчке, игре, лутке, нездраву храну и друге производе за одојчад...позитивни ефекти телевизије се још испитују, док су позитивни ефекти блиског контакта између родитеља и детета доказани...испод две године, певање, читање, слушање музике или играње је далеко важније за развој детета од било ког тв програма...телевизија може да умањи жељу за читањем. Читање захтева далеко више промишљања, те тако неупоредиво више утиче на развој можданих активности...“ Данас је све већа повика и на телевизију као узрочника насилничког понашања међу децом. Хиљаде студија су се бавиле овом проблематикком од 1950 до данас. Све осим њих 18 су на питање да ли постоји веза између гледања насиља на телевизији и насиља у животу постоји веза одговориле не двосмислено да. Познато је да просечно америчко дете до 18. Године на телевизији види више од 200 000 насилних сцена и 16 000 убистава. Две трећине програма садрже насиље. Већина од тих „злодела“ нису кажњена и прикривена су насиљем. Насиље се промовише као забавно и као дозвољен начин да се дође до циља углавном без последица. Ово је можда најфрапантнији податак, да сваки анимирани амерички филм од 1937 до данас садржи сцене насиља! Да ли размишљате о последицама? Наведимо једно истраживање које је спровео др. Л. Ровел Хјусман (L. Rowell Huesmann), професор психологије и комуникација на универзитету у Мичигену и директор једног од најпознатијих института у САД који се бави истраживањима везаним за динамику група, са колегама од 1977 до 1992, а у коме су праћена деца узраста од 6 до 10 година, која су гледала емисије на телевизије богате насиљем и утицају које је то оставило на њих после 15 година. Студија је показала да да изложеност агресивним садржајима на телевизији у раним годинама доводи до насилничког понашања и код жена и маушкараца. Мушкарци који су били изложени оваквим програмима показују тенденцију да се насилнишки опходе према својим супругама, туку их, док жене показују тенденцију да бацају ствари на супружнике. Закључак је да ће на децу која гледају сувише насиља на телевизији то утицати негативно на њихово понашање. У студији коју је објавила 2005.године Америчка Академија за педијатријску и адолесцентску медицину износе закључак да ће деца која имају телевизор у својој спаваћој соби имати мање успеха у току школовања у односу на вршњаке који немају телевизор у спаваћој соби. Опет у другој студији закључују да постоји чврста веза између гледања телевизије и сексуалног понашања међу тинејџерима. Млади који су гледали емисије са више сексуалних садржаја показују тенденцију за мењањем својих сексуалних навика у негативном светлу у току наддолазећих година. Заправо закључују да телевизија охрабрује ступање у ране сексалне односе код младих, истовремено преувеличавајући значај истог! Шта је са музичким спотовима и другим „забавним музичким емисијама“, „сапуницама“? Примећено је да оне могу код младих стварати осећај незадовољства својим изгледом и телом, како показује истраживање Тигмана и Пикеринга 1996. Године(Tiggemann & Pickering). Адолесценти који су гледали телевизију 3 до 4 сата дневно, почињу да размишљају о ликовима и околностима у којима се налазе повлачећи паралелу са својим животом а све ово ће се одразити на пад самопоуздања (mediafamily.org). Клинички је доказано да гледање телевизије може изазвати здравствене проблеме као што су: дијабетес, повећање телесне тежине, разни облици социјалне дисфункционалности… Шта је са одраслима? Примећено је и разним истраживањима потврђено да су одрасли у неким случајевима чак и поводљивији на одређене телевизијске садржаје. Одрасли се у великој мери управљају за телевизијски рекламама на пример када су у питањеу различити производи и услуге. Знатно се више купују производи који се рекламирају на телевизији од оних који не. Наравно ово само по себи не мора да буде негативно ако реклама објективно приказује стварност. Међутим, запитајмо се колико има таквих реклама. Људи више желе да путују на удаљене дестинације које су видели у „чаробним“ рекламама на телевизији, па ако не могу то да остваре често западају у стање фрустрираности својим социјалним статусом и начином живота. Познато је да телевизија кроји политичке резултате на свакојаким изборима. Људи гласају за обећања а не за реалност, познато је добро у политичким круговима и међу онима који се баве понашањем маса. |
Аутор
Владислав Павловић је професор физичке културе, мајстор реалног аикидоа 5. Дан. Мајстор каратеа и ђу ђице. У борењу је 40 година. Архива
February 2020
Категорије
|