Чак и за оне који нису стручњаци је очигледно да су деца данас мање покретљива а више гојазна са све више проблема са држањем тела. Деформитети кичменог стуба најчешће производ погнутог положаја током седења пред рачунаром, таблетом или телефоном.
Мањак времена проведеног у физичкој активности доводи до слабијег развоја постуралне мускулатуре и мускулатуре локомоторног апарата. Затвореност у свој виртуелни свет доводи до смањења способности комуникације те развоја друштвених, социјалних, вредности. Статистика показује да све више деце предшколског узраста има проблема са говором а као један од узрока се наводи смањење просте вербалне комуникације са вршњацима и родитељима. Чак можемо чути мишљење стручњака, антрополога, да ће, врло вероватно, у будућности деца бити у немогућности да због слабости мускулатуре руку држе оловку а због слабе моторике и да пишу! Не тако давно деца су све или скоро све своје потребе за покретом задовољавала у игри са вршњацима. Знајући да је физички покрет производ умног „покрета“ неминовно се логичним и исправним намеће потреба за физичком кретњом за правилан развој једне свестране и целовите личности. Култура покрета или физичка култура се намеће као неопходна за хармоничан развој телесних особина детета и човека али ништа мање и психо-социјалних особина личности, па су навике стечене током бављења, организованом, физичком активношћу такве да обоје читав живот човека постаjући стил живота. Често ћемо чути како је сваки спорт добар и да је добро да се дете бави било којим спортом те ће бавећи се њиме задовољити све своје потребе за хармоничним растом. Но, да ли је баш тако. И сам спорт се развијао и мењао са временом односно навикама и потребама човека. Оно што желимо од спорта и његов значај су се променили. Жеља за комфором и хедонизмом обликују свет око спорта па и спорт сам стављајући пред родитеља тежак задатак да одабере право место и колектив за његово дете а често не разумевајући шта је важно и на шта треба да обрати пажњу. Управо разговарајући са родитељима, бакама и декама примећујемо њихово не сналажење у жељама и могућностима према своме мезимцу а са намером да му обезбеде одрастање лишено, сувишног, стреса и притиска. Тако и ово мало упуство настаје као жеља да се управо скрене пажња на неке позитивне и негативне стране спорта како би лакше могли да одаберу место за здраво одрастање детета. Негативне стране које можемо пронаћи у спорту:
Деца усвајају образце понашања њихових тренера и публике на спортским борилиштима.
Међутим не узима се у обзир велика конкуренција у спорту, могућност повреда, губитак мотива и исцрпљеност детета, психолошке кризе, које све могу довести до брзе пропасти „плана“. Понекад родитељу спортски резултати детета постају њему битнији него детету па се стварају на релацији родитељ - дете неразумевање, разочарење и огорченост, поготово ако изостане резултат. Родитељ заборавља да је дете само дете а не машина.
здравог и стимулативног. Бесомучно понављање одређених спортских радњи и покрета доводе до замора коштано-мишићног система, те су тешке повреде, данас, много чешће и код јако младих спортиста. Још увек се сећам једног предавања из биологије човека на факултету за физичку културу где је професор изнео размишљање да ће сасвим сигурно Нобелову награду добити онај који покаже колики је минимални обим и интезитет физичке активности довољан човеку да би то било стимулативно на његов организам. Свакако да је исто питање и за њен максимум. Са друге стране повреде могу довести до потпуног губитка воље за физичком активношћу.
Позитивне стране спорта на психо-физички развој детета:
Позитивни ефекти физичког вежбања на дете могу бити само резултат организованог рада и планирања који узима у обзир развојне карактеристике деце, њихове индивидуалне различитости и способности. Овакав рад је дуготрајан и умерен.
Радне навике су темељ свих животних успеха.
Ми као родитељи имамо, велику, одговорност да пронађемо право место за наше дете у коме ће се правилно развијати али и осећати и сигурност и љубав како би његова душа попримила особине које ће нас као родитеље учинити поносним и срећним што смо му омогућили да изгради добар темељ за сва искушења која га на животном путу чекају.
0 Comments
Your comment will be posted after it is approved.
Leave a Reply. |
Аутор
Владислав Павловић је професор физичке културе, мајстор реалног аикидоа 5. Дан. Мајстор каратеа и ђу ђице. У борењу је 40 година. Архива
February 2020
Категорије
|